УПОЗНАЈТЕ НЕГОТИН – ГЕНЕРАЛ ЈОВАН МИШКОВИЋ (1844 - 1908)
Јован Мишковић рођен је 6. јула 1844. године у Неготину. Основну школу завршио је са одличним успехом у родном граду. Гимназију је завршио у Београду, након чега је примљен на Војну академију септембра 1860. године, коју завршава 1865. као четврти у класи. Студије је завршио са средњом оценом 4,86 (одличан успех).
Већ као кадет показао је склоност за научни рад и војно реформски дух. Као питомац током студија радо је обилазио Србију, где је водио уредан дневник и белешке са сваког путовања, посебно бележећи географске карактеристике земљишта. То ће бити почеци његовог научног рада, коме ће се он посветити током читавог живота.
Године 1865. промовисан је у потпоручника а 1869. постаје поручник. Капетан постаје негде око 1872. године. У српско-турском рату 1876-77. био је командант Чачанске, а онда Ужичке бригаде, док је по службеној дужности постављен за команданта одбране Књажевца. У идућем српско-турском рату 1877-78. начелник је оперативног одељења Врховне команде и штаба Тимочке војске. Са тог положаја дао је значан допринос ослобођењу Ниша, Лесковца и Врања.
Постаје Министар војни од 1878-1880, извео је реорганизацију и модернизацију српске војске. Укинуо је тзв. неефикасну народну војску и увео редовни кадровски рок. Од 1883-1885. био је начелник штаба активне војске.
У српско-бугарском рату 1885. године командант је Дринске дивизије и учествује у бици на Сливници. У том рату успешно је одбранио Пирот од силовитог бугарског напада. Био је начелник Генералштаба од 1888-1890. и од 1893-1895.
У том периоду је и хонорарни наставник Војне академије. Своја предавања објављивао је у часопису „Ратник“ у коме је најпознатије предавање: „Пријатељски савети младим официрима“, које је објављено као сепарат још 1883. године. После рата постаје наставник Војне академије.
Пензионисан је око 1900. године и од тада је његов рад везан за Српску академију наука и уметности, чији је председник од 1900. до 1903. године.
| Личност генерала Јована Мишковића (1844-1908) спада у ону плејаду људи за које можемо рећи да су били горостаси нашег напретка, академик међу генералима и генерал међу академицима. У времену у коме је живео и радио оставио је неизбрисив траг својим делима и писаном речју. Као професор Војне академије и педагог, био је професор Војводама Радомиру Путнику, Живојину Мишићу, Степи Степановићу и Петру Бојовићу. Као грађанин, био је велики филантроп и човек за углед. Творац је српске војне географије, сарадник Јована Цвијића, инспиратор војних реформи и модернизатор војске. Велики је син Неготинске крајине, о којој је радо говорио, ма где био. |
Као писац, био је плодан стваралац. Најчешће је писао у часописима: „Војин“, „Ратник“, „Отаџбина“, др Владана Ђорђевића, „Школа“, академика М.Ђ. Милићевића, „Исток“, „Будућност“, „Србија“. Написао је следеће чланке и расправе: Путописне белешке из Зајечара и Ћуприје, Опет о нашој земаљској снази, Поглед са Сувог Рта на стару Србију, Грађа за етнографију и историју Србије, У корист наше војне снаге, Борба на Љубићу 1815. са планом, Облици пешадијске борбе, Да ли нам је рат користан, Војно-географски опис земљишта на коме су трупе оперисале у рату 1877-78, Извод из устројства швајцарске војске, Кратак опис јагодинског округа, Пешадијски редов, Свети Сава и српски народ.
Превео је и три књиге са војном тематиком са француског језика: Реферат о артиљерији у пољу, Позитивна тактика и Упут за тактичко вежбање пешадије. Написао је и књиге: Путовање по Србији 1874, Хидрографија независне Кнежевине Србије 1880, Кроз Босну, Херцеговину и Боку Которску 1897, и Рат Србије са Турском 1877-78, објављену 1879. у државној штампарији.
Носилац је већег броја домаћих и страних одликовања, као што су: Орден Таковског крста, Орден Белог орла са мачевима, турски војни одрен Меџидија и високих руских, аустријских и немачких војних ордена. За заслуге за народ носилац је Ордена Светог Саве II, III, IV и V степена. Био је добротвор Друштва Светога Саве и Друштва Краљ Дечански. Помагао је рад Удружења Црвеног Крста.
Написао je и још једно знаменито дело: „Косовска битка, војно-историјски осврт“, које је штампано као сепарат у Српској државној штампарији 1890. године.
Владимир Лучић
