ГЕНЕРАЛ ПЕТАР МИШИЋ, ВЕЛИКАН НЕГОТИНА И КРАЈИНЕ

Генерал ПЕТАР МИШИЋ

Петар С. Мишић јединствена је појава у војној историји Србије. Хваљен и оспораван, рођен у малом виноградарском и винарском месту крај Неготина, као сиромашно ђаче отискује се у свет непознатог, а постаће део нечега веома познатог. То познато зове се „голгота и васкрс Србије“, време Балканских и Првог светског рата, време када се нестајало, али и када се нешто стварало, као феникс из пепела, а то је нова, јача и боља домовина, у којој ће се сакупити сво српство, напредно и слободно.

Петар Мишић родио се 1863. године у селу Рајцу крај Неготина. Основну школу завршио  је  у свом родном селу.

Гимназију је наставио у Кладову, где је завршио нижe разреде. Вишу гимназију започео је у Београду. Када је био у седмом разреду гимназије, дошао је у сукоб са професором француског језика. После сукоба, пошто је једва положио велику матуру гимназије, ступио је у војну академију 1881. године. Академију је завршио као први у класи и 1884. године промовисан је у инжењеријског потпоручника. Као питомац Краљевине Србије, отишао је на војне студије у Русију у Петроград на Николајевску генералштабну академију, коју је завршио са одличним успехом 1888. године. У самој академији бранио је част своје отаџбине и свог суверена, без обзира што се није слагао са њим, а од напада тадашње званичне руске политике према маленој Србији.

После горког искуства школовања у Русији, вративши се у отаџбину, Петар Мишић је постао професор на војној академији у Београду. Ту предаје тактику и стратегију и у војним часописима издаје своја предавања. Из принципа одбио је да полаже генералштабни течај, будући да је те студије завршио на страни. Због тога је пребачен у пешадију. Постаје и уредник часописа „Ратник“, у коме објављује своје многобројне радове из области војне тематике. Када је 1901. године његова класа са студија промовисана у ранг потпуковника, за њега је изостало унапређење. Огорчен, мајор Мишић тражио је аудијенцију код краља Александра Обреновића. Краљ га је примио, са речима: „Добар дан, господине потпуковниче“. Сутрадан по аудијенцији, Мишић је указом и званично добио заслужени чин.

Почетком ХХ века Србију су потресале многобројне недаће на спољно-политичком и унутрашње-политичком плану. Деспотска влада и лични режим краља Александра Обреновића потресали су земљу, изједајући њен друштвено-политички систем и углед у Европи. Такав курс владајуће династије довео је и до ширег народног незадовољства. Група српских официра и политичара, користећи се народним бесом, извела је чувени „Мајски преврат“ 29. 5. 1903. године. У тим догађајима потпуковник Петар Мишић узима врло активно учешће. Са својим шестим пешадијским пуком, те судбоносне мајске ноћи, опколио је двор у коме се налазио брачни пар Обреновића и спречио да се остали пукови из београдске области умешају и помогну Обреновићима и њиховим присталицама. Мишић је разоружао дворску стражу и ставио је у изолацију. Тако су капетан Апис и другови могли да изведу пуч и уклоне са трона омрзнуту династију. Ускоро је и кнез Петар Карађорђевић устоличен за новог краља.

За Србију су дошли бољи дани. Стидљиво се појављује демократски живот, са више личних и политичких слобода. Али, власт су заправо делили двор, народна скупштина и војска. Дошло је до појаве својеврсне „скупштинократије“. Владе су биле нестабилне и краткотрајне, али културни, привредни и политички живот је узнапредовао. Србију су и даље потресали спољно-политички проблеми: завереничко питање, топовско питање, анексиона криза у Босни итд... „Завереничко питање“, на коме су инсистирале неке европске земље, посебно Енглеска, навеле су краља и владу да неке официре–заверенике пензионишу. Тако је и Петар Мишић 1906. године пензионисан. Од тада се он посветио политичком животу и у периоду од 1908-1912. године био је посланик народне скупштине, као посланик за Крајински округ из изборне јединице Неготин. Као посланик, знатно је допринео да се разоткрије „топовска афера Рајић–Влајић“. Као председник комисије која је испитивала ту аферу, разобличио је стварне кривце, што је резултирало и оставкама појединих министара. Тада је са скупштинске говорнице допринео да се измени процедура набавке оружја, посебно стрељачког и артиљеријског, а које је морало бити модерно, јефтино и функционално. Тиме је дао свој допринос модернизацији српског наоружања, што је убрзало припреме Србије за предстојеће Балканске ратове.

У Балканским ратовима Петар Мишић учествује као потпуковник у резерви. Када је 1914. године избио Први светски рат, Мишић је реактивиран и добио је чин пуковника. Упућен је на дринско ратиште, где командује Рогатичким добровољачким одредом, који је био придодат Ужичкој оперативној војсци. Ту се тада као добровољац налазио и наш филантроп, педагог и национални радник Вељко Рамадановић, као и Вељков пријатељ др Душан Димитријевић – војвода Дуле, са чином капетана. Мишићев одред ће у Церској и Колубарској бици чинити чуда од јунаштва. Када је у пролеће 1915. године наступило затишје, Мишић је упућен у Македонију, где је формирао Охридски комитски одред, са којиме је оперисао у северној Албанији, са циљем да се помогне српском пријатељу Есад–паши Топтанију. У јесен исте године оснива Кривопаланачки комитски одред. Тај одред деловао је као заштитница српским трупама, које су се повлачиле према Албанији. Прешавши албанску голготу, Петар Мишић долази на Крф и после опоравка у априлу 1916. године стиже на Солунски фронт. Ту постаје комадант Моравске дивизије, која се истакла у бици за Битољ у јесен 1916. године.

Петар Мишић је под принудом био судија у познатој „Солунској афери“ 1917. године. Трудио се да процес води објективно, али под притиском Регента Александра суђење се претворило у фарсу, где је невино осуђено и погубљено троје официра. Пуковник Драгутин Димитријевић – Апис, мајор Љубомир Вуловић и потпоручник Раде Малобабић пали су као жртве дневно-политичких обрачуна између двора, владе и војске. Мишић је због погибије ових људи дубоко жалио, али трудио се да учини колико је могао, да суђење буде реално. Као судија, био је ометан од стране војне полиције и обавештајне службе, која је била одана Регенту Александру. Ту рану на души, Мишић никада неће преболети. Почео је да копни, душевно и телесно.

Септембра 1918. године, при пробоју Солунског фронта, командовао је Шумадијском дивизијом, у којој се као капетан борио и брат Вељка Рамадановића, Милан. Та јединица је била најзначајнија код пробоја фронта. Војвода Степа Степановић је једном својом наредбом, бр. 67 од 3/16. септембра 1918. године похвалио Петра Мишића и његове „Шумадинце“, да су од споредног урадили главни задатак и остварили славу, каква се ретко налази у историји ратне вештине. Мишић са својим пуком ослобађа и Чачак октобра 1918. године, и ту добија чин дивизијског генерала.

Скрхан душевно и телесно због свега што је преживео, послат је 1921. године у Беч на лечење, где је ускоро, исте године и умро. Сахрањен је на београдском Новом гробљу, парцела бр. 6, гробница бр. 94. По својој жељи и жељи породице, генерал Петар Мишић је уписан за великог добротвора Дома и школе слепих „Краља Александра I Карађорђевића“ у Земуну. Та мало позната чињеница говори да су Мишић и Рамадановић током Балканских и Првог светског рата постали велики пријатељи, као и то колико је Петар Мишић био хуман човек.

За своје заслуге у Балканским и Првом светском рату, Петар Мишић одликован је следећим орденима: Карађорђевом звездом са мачевима III и IV реда, Румунском круном II и III реда, орденом Свете Ане, Грчким крстом III реда, Легијом части III и IV реда, орденом Белог орла III степена са мачевима, Енглеском звездом V реда, као и орденом Албанске споменице.

Генерал ПЕТАР МИШИЋ

великан Крајине и Неготина

Петар С. Мишић јединствена је појава у војној историји Србије. Хваљен и оспораван, рођен у малом виноградарском и винарском месту крај Неготина, као сиромашно ђаче отискује се у свет непознатог, а постаће део нечега веома познатог. То познато зове се „голгота и васкрс Србије“, време Балканских и Првог светског рата, време када се нестајало, али и када се нешто стварало, као феникс из пепела, а то је нова, јача и боља домовина, у којој ће се сакупити сво српство, напредно и слободно.

Петар Мишић родио се 1863. године у селу Рајцу крај Неготина. Основну школу завршио  је  у свом родном селу.

Гимназију је наставиоуКладову,где је завршио нижeразреде. Вишу гимназију започео је у Београду. Када је био у седмом разреду гимназије, дошао је у сукоб са професором француског језика. После сукоба, пошто је једва положио велику матуру гимназије, ступио је у војну академију 1881. године. Академију је завршио као први у класи и 1884. године промовисан је у инжењеријског потпоручника. Као питомац Краљевине Србије, отишао је на војне студије у Русију у Петроград на Николајевску генералштабну академију, коју је завршио са одличним успехом 1888. године. У самој академији бранио је част своје отаџбине и свог суверена, без обзира што се није слагао са њим, а од напада тадашње званичне руске политике према маленој Србији.

После горког искуства школовања у Русији, вративши се у отаџбину, Петар Мишић је постао професор на војној академији у Београду. Ту предаје тактику и стратегију и у војним часописима издаје своја предавања. Из принципа одбио је да полаже генералштабни течај, будући да је те студије завршио на страни. Због тога је пребачен у пешадију. Постаје и уредник часописа „Ратник“, у коме објављује своје многобројне радове из области војне тематике. Када је 1901. године његова класа са студија промовисана у ранг потпуковника, за њега је изостало унапређење. Огорчен, мајор Мишић тражио је аудијенцију код краља Александра Обреновића. Краљ га је примио, са речима: „Добар дан, господине потпуковниче“. Сутрадан по аудијенцији, Мишић је указом и званично добио заслужени чин.

Почетком ХХ века Србију су потресале многобројне недаће на спољно-политичком и унутрашње-политичком плану. Деспотска влада и лични режим краља Александра Обреновића потресали су земљу, изједајући њен друштвено-политички систем и углед у Европи. Такав курс владајуће династије довео је и до ширег народног незадовољства. Група српских официра и политичара, користећи се народним бесом, извела је чувени „Мајски преврат“ 29. 5. 1903. године. У тим догађајима потпуковник Петар Мишић узима врло активно учешће. Са својим шестим пешадијским пуком, те судбоносне мајске ноћи, опколио је двор у коме се налазио брачни пар Обреновића и спречио да се остали пукови из београдске области умешају и помогну Обреновићима и њиховим присталицама. Мишић је разоружао дворску стражу и ставио је у изолацију. Тако су капетан Апис и другови могли да изведу пуч и уклоне са трона омрзнуту династију. Ускоро је и кнез Петар Карађорђевић устоличен за новог краља.

За Србију су дошли бољи дани. Стидљиво се појављује демократски живот, са више личних и политичких слобода. Али, власт су заправо делили двор, народна скупштина и војска. Дошло је до појаве својеврсне „скупштинократије“. Владе су биле нестабилне и краткотрајне, али културни, привредни и политички живот је узнапредовао. Србију су и даље потресали спољно-политички проблеми: завереничко питање, топовско питање, анексиона криза у Босни итд... „Завереничко питање“, на коме су инсистирале неке европске земље, посебно Енглеска, навеле су краља и владу да неке официре–заверенике пензионишу. Тако је и Петар Мишић 1906. године пензионисан. Од тада се он посветио политичком животу и у периоду од 1908-1912. године био је посланик народне скупштине, као посланик за Крајински округ из изборне јединице Неготин. Као посланик, знатно је допринео да се разоткрије „топовска афера Рајић–Влајић“. Као председник комисије која је испитивала ту аферу, разобличио је стварне кривце, што је резултирало и оставкама појединих министара. Тада је са скупштинске говорнице допринео да се измени процедура набавке оружја, посебно стрељачког и артиљеријског, а које је морало бити модерно, јефтино и функционално. Тиме је дао свој допринос модернизацији српског наоружања, што је убрзало припреме Србије за предстојеће Балканске ратове.

У Балканским ратовима Петар Мишић учествује као потпуковник у резерви. Када је 1914. године избио Први светски рат, Мишић је реактивиран и добио је чин пуковника. Упућен је на дринско ратиште, где командује Рогатичким добровољачким одредом, који је био придодат Ужичкој оперативној војсци. Ту се тада као добровољац налазио и наш филантроп, педагог и национални радник Вељко Рамадановић, као и Вељков пријатељ др Душан Димитријевић – војвода Дуле, са чином капетана. Мишићев одред ће у Церској и Колубарској бици чинити чуда од јунаштва. Када је у пролеће 1915. године наступило затишје, Мишић је упућен у Македонију, где је формирао Охридски комитски одред, са којиме је оперисао у северној Албанији, са циљем да се помогне српском пријатељу Есад–паши Топтанију. У јесен исте године оснива Кривопаланачки комитски одред. Тај одред деловао је као заштитница српским трупама, које су се повлачиле према Албанији. Прешавши албанску голготу, Петар Мишић долази на Крф и после опоравка у априлу 1916. године стиже на Солунски фронт. Ту постаје комадант Моравске дивизије, која се истакла у бици за Битољ у јесен 1916. године.

Петар Мишић је под принудом био судија у познатој „Солунској афери“ 1917. године. Трудио се да процес води објективно, али под притиском Регента Александра суђење се претворило у фарсу, где је невино осуђено и погубљено троје официра. Пуковник Драгутин Димитријевић – Апис, мајор Љубомир Вуловић и потпоручник Раде Малобабић пали су као жртве дневно-политичких обрачуна између двора, владе и војске. Мишић је због погибије ових људи дубоко жалио, али трудио се да учини колико је могао, да суђење буде реално. Као судија, био је ометан од стране војне полиције и обавештајне службе, која је била одана Регенту Александру. Ту рану на души, Мишић никада неће преболети. Почео је да копни, душевно и телесно.

Септембра 1918. године, при пробоју Солунског фронта, командовао је Шумадијском дивизијом, у којој се као капетан борио и брат Вељка Рамадановића, Милан. Та јединица је била најзначајнија код пробоја фронта. Војвода Степа Степановић је једном својом наредбом, бр. 67 од 3/16. септембра 1918. године похвалио Петра Мишића и његове „Шумадинце“, да су од споредног урадили главни задатак и остварили славу, каква се ретко налази у историји ратне вештине. Мишић са својим пуком ослобађа и Чачак октобра 1918. године, и ту добија чин дивизијског генерала.

Скрхан душевно и телесно због свега што је преживео, послат је 1921. године у Беч на лечење, где је ускоро, исте године и умро. Сахрањен је на београдском Новом гробљу, парцела бр. 6, гробница бр. 94. По својој жељи и жељи породице, генерал Петар Мишић је уписан за великог добротвора Дома и школе слепих „Краља АлександраI Карађорђевића“ у Земуну. Та мало позната чињеница говори да су Мишић и Рамадановић током Балканских и Првог светског рата постали велики пријатељи, као и то колико је Петар Мишић био хуман човек.

За своје заслуге у Балканским и Првом светском рату, Петар Мишић одликован је следећим орденима: Карађорђевом звездом са мачевима III и IV реда, Румунском круномII иIII реда, орденом Свете Ане, Грчким крстом III реда, Легијом части III и IV реда, орденом Белог орла III степена са мачевима, Енглеском звездом V реда, као и орденом Албанске споменице.