Ликовна колонија „Ехо музике“ у неготинском виногорју
Измештени у времену и простору, далеко од својих атељеа, подаље од буке цивилизације, у околину Неготина, за коју неко рече да га подсећа на Панонску низију, исписивало је своја сликарска платна деветоро уметника, које је љубав према сликарству и колонијама спојила овог лета и довела у село Рогљево и Рогљевачке пивнице у рејону познатог крајинског виногорја. Осам дана заједничког рада, дружења и приче родило је тридесетак сликарских рукописа, различитих техника и приступа, промишљања и доживљаја. Уља на платну, акварели, нови покушаји и приступи, уметничка фотографија као документ да је село Рогљево оживело пар дана захваљујући својим необичним гостима, радозналим и креативним, овековечени тонирани записи, усклађени са емоцијама и инспирацијом својих креатора – биланс је овогодишње 12. по реду Ликовне колоније Дома културе „Стеван Мокрањац“, која од пре пет година носи назив „Ехо музике“. Тиме се и именом потврдила као део септембарског Фестивала Мокрањчeви дани, у најширем смислу, доводећи у везу и склад музику и ликовно стваралаштво.
„Овај крај у околини Неготина је за мене посебно занимљив. Инспирација су ми фасаде урушених кућа у напуштеном селу, пивнице и њихова форма, не само због архитектуре и патине коју имају, већ и из сентименталних разлога“, каже један од колониста Властимир Николић, слободан уметник из Београда, који је своју радну каријеру историчара уметности, пре три деценије, почео као кустос-педагог у Борском музеју. Колоније уносе живост у простор и осим хуманитарног имају и културни значај, наводи овај познати београдски акварелиста и сам оснивач једне - Ликовне колоније „Горњак“ у Петровцу на Млави.
„Сликар је усамљеник који живи у свом простору и за њега представља мали напор да ствара измештен из атељеа. На колонији је друга атмосфера, тако да у свему налазим инспирацију. У ентеријеру и екстеријеру кућа, објектима који плене графизмом, прелепој природи. Задовољна сам избором места и колега јер нас је овде троје акварелиста, а ја веома волим ову, по многима узгредну, технику. Вечери проводимо уз трпезу са домаћим специјалитетима, уз чашу доброг белог или црног вина, песму и причу и необичну љубазност наших домаћина, породице Ђорђевић, власника „Дуњиног конака“ у коме боравимо“, надахнуто говори Силва Вујовић, професор на Високој школи ликовних и примењених уметности у Београду, која због природе посла на колоније иде само једном годишње, током летњег распуста.
Сличне утиске из Рогљева понеће и две Силвине колегинице, професорке Љиљана Стојановић и Невенка Стојсављевић. Снажно су чувале сећања на суседно село Рајац и Рајачке пивнице, које су упознале пре 7 година. Овај крај ће их мамити и даље , веле оне.
За Мирослава Живковића, професора на Факултету ликовне уметности у Нишу, колоније су најздравији начин успостављања комуникације међу ствараоцима и он дубоко верује у њих. „ Три уља на платну су настала ових дана у контакту са питомом природом и љубазним људима. Инспирација је у глави, мотиви су са стране. Овај крај у коме боравим први пут ме подсећа на белопаланачки, драго ми је да сам га упознао и жеља ми је да пивнице живе свој необичан живот“.
Иако је већ четири пута походио источну Србију, подручје крајинског виногорја Драгославу Хусару из Панчева остаће у трајном сећању. „Ово је Рогљевачка фантазија и овде сам поново нашао себе у акварелу. Неготин има своју Панонску низију која надахњује захваљујући изузетном амбијенту,добрим људима и чистом ваздуху. Овде се осећам као домаћин,“ каже сликар прави „ветеран“ међу колонистима с обзиром да их годишње наниже од 10 до 15 у земљи и иностранству. „Ретке су колоније на којима се лепо осећам, а Рогљево је једна од њих“, закључује овај уметник који је до сада излагао на 50 самосталних и преко 300 колективних изложби.
На Ликовној колонији „Ехо музике“ у Рогљеву ове сезоне стварају и Београђанке, Светлана Волић, слободни уметник и Катарина Бунушевац, професор ликовне културе, као и Драгослав Илић, мајстор фотографије из Неготина.
