Дан ослобођења Неготина у Првом светском рату

СЕЋАЊЕ  НА  ПРВЕ  ДАНЕ  ОСЛОБОЂЕЊА

    Да би освежили успомену код старијих, који су имали ту част да дочекају и поздраве овог славног војсковођу – ослободиоца Крајине, и данашње послератно поколење упознали укратко са ослобођењем Крајине 1918. године, Крајинске новости по мемоарима г. Илије Анђелковића, тадашњег претседника општине, доносе у неколико речи ову епизоду.

    Вест о пробоју Солунског фронта изазвала је велику нервозност и узбуђење код непријатеља а нарочито код Бугара. Још пре 1. октобра, вероватно свесни својих зверстава и недела на Крајинцима, Бугари су се тајно евакуисали. Напуштајући Крајину починили су таква зверства, да нису запамћена за три године. Иако су гледали на сваки начин да Срби не сазнају за пробој, ипак у томе нису успели. Вест се муњевитом брзином ширила по целој Крајини. Као што је на глас Српског топа пре стотину година за време Карађорђа устала цела Шумадија, тако се и на садашњу вест о пробоју Солунског фронта пробудила цела Крајина. Цела Крајина била је наелектрисана, а Неготин је у том погледу достигао кулминацију. По планинским крајевима организују се четници, а по варошима разна витешка и хумана друштва обнављају се. За непуних 24 часа по свим селима и варошима извршена је измена управе.

   Одушевљењу и радости није било краја. По улицама, трговима и другим јавним местима демонстрирала је неготинска омладина. “Ој Словени” и “Боже Правде” биле су једине песме које су се тада могле чути. Сваки пролазник, када би их срео, придружио би им се и сузних очију заједно са њима би запевао. Цела варош је зачас била украшена тробојницом. На главном улазу у варош били су подигнути славолуци, на којима су се високо издизале и лепршале велике наше заставе. Од превеликог одушевљења и радости, цела је прошлост бачена у заборав. Са одласком Бугара мислило се да је дошла потпуна слобода. Нико се није надао и нико није могао помислити, да ће после неколико дана поново постати робови. Сви су сваког момента очекивали весника слободе или ослободиоца.

    Али, на највеће изненађење и запрепашћење, уместо ослободиоца кроз тријумфалне славолуке дефиловале су непријатељске – немачке чете, а крајинским небом летели су немачки авиони. Сместивши се у варош, издали су наређење да се доведу стражарно пред општину г. Илија Анђелковић и начелник г. Димитрије Сечански, адвокат. За ово наређење сазнала су ова двојица, стога су се прикрила. За то време брзо се по вароши пронео глас да се савезничка војска приближава Крајини и да се већ налази у Салашу, недалеко од Неготина. Осамнаестогодишњи син г. Анђелковића Лазар и Бранко Цветковић на бициклу искићеном тробојкама успели су да се пробију кроз немачку стражу и у Салашу сачекају Французе – Генерала Гамбету.

   Интересантан и врло дирљив био је сусрет ових одважних омладинаца са командантом афричке коњице и ослободиоцем Крајине, Генералом Гамбетом, који је, када их је онако видео, узвикнуо: “Vive la Serbe”. Одмах су му ови пришли, руковали се с њим и обавестили га о стању и приликама у Неготину, молећи га на крају да им што пре дође и ослободи. За све време разговора, Гамбета их је сузних очију грлио и љубио, дивећи се њиховој одважности, као и самом подвигу. На крају се врло љубазно са њима опростио, пожеливши им срећан пут и обећао да ће још сутрадан доћи. И заиста, већ сутрадан по подне око 3 часа, била је решена судбина Крајине. Шест наоружаних Мароканаца, извидника храбре Гамбетине коњице, ушли су у варош и почели гонити немачке војнике неготинским улицама.

    По улицама се развила права борба. Збуњени изненадним препадом, Немци су почели да се повлаче, реагујући на њихову пуцњаву. У таквој борби један немачки војник успео је да смртно рани коња једног Мароканца. Али ово није поколебало храброст француског војника. Он је одмах сјахао, загрлио и у чело пољубио свог верног друга, а затим са исуканом сабљом и карабином полетео да освети свога друга. У томе је успео, јер убрзо је стигао свог противника и руком га удавио. Благодарећи храбрости ове шесторице, за тили час варош је била очишћена од Немаца. После једног сата ушао је и Генерал Жуино Гамбета.

   О тријумфалном дочеку и овацијама које му је приредило грађанство града Неготина, не може се речима исказати, каже г. Анђелковић. Одушевљење и код народа и код ослободиоца, било је велико. Клицало се и једним и другим. Жене, деца, људи, стари, све је то од радости плакало. Пролазећи улицама (која носи сада његово име), маса га је обасипала цвећем и бурно му клицала. Збуњен оваквим дочеком, сам Генерал Гамбета није знао како да им одговори и захвали. Више пута је био тако ганут од одушевљења народног, да су му сузе саме текле. После овако бурног дочека, Гамбета се повукао у свој стан код г. Бана, апотекара, а сутрадан од раног јутра наставио је са војним операцијама. По целој Крајини распоредио је своје војнике, т.ј. у свим правцима упутио је по један ескадрон.

    За то време је одржана Свечана општинска одборска седница, т.ј. 23. октобра 1918. год. и том приликом претседник општине г. Анђелковић предложио је да се Генерал Гамбета изабере за почасног грађанина града Неготина, како би се потомство вечито сећало на свог ослободиоца.

    Одбор је једногласно примио предлог претседника суда и решио је да се Господину Генералу Гамбети упути један писмени акт, ове садржине:

Господину Генералу Жуину Гамбета,

    На предлог претседника, Одбор општине Неготинске, да би се вечито сећао на свог првог ослободиоца, после трогодишњег ропства, на данашњој својој седници изабрао Вас је, Господине Генералу, једногласно, за свог почасног грађанина.

    Извештавајући Вас, молимо да се те почасти грађанина града Неготина, примите.

      Деловођа,                                 Претседник суда

Жив. Радосављевић                                Ил. Анђелковић

    Акт о указаној му почасти предао му је претседник суда, на шта се он, са највећим одушевљењем и сузних очију, најтоплије захвалио. Примајући акт, Генерал Гамбета је изјавио, да ће Крајину – Неготин исто толико волети као и своје родно место, а Крајинце као свој народ. Пре поласка из Неготина приређен му је врло леп банкет, на коме је пало више здравица.

    Изгинулим у ратовима од 1912.-1918.године и ослободиоцу Генералу Гамбети, Неготинци су се одужили подизањем споменика у централном градском парку.

    Споменик је свечано откривен 12. октобра 1930. године, а свечаностима је, поред многих значајних Срба тог времена, присуствовала и удова Генерала Гамбете.

  Објављено у  Баштинику бр. 8 из 2005. године
                                                        Приредио : Ненад Пантић, уредник Баштиника