Музеј Крајине

Неготин је тридесетих година двадесетог века био град са 6300 становника, административни, културни и просветни центар Неготинске Крајине. У развоју културе и просвете имао је дугу традицију.

У развоју музејских установа у Србији двадесетог века Неготин је заузимао значајно место. Први музеји комплексног типа у Србији, без Војводине и Београда, основани су у Нишу и Неготину. Правила друштва градског музеја „Хајдук Вељко“ у Неготину усвојена су 14.10.1933. а моравски бан их је потврдио 16.2.1934. године.

У групу најзаслужнијих Неготинаца, која је основала музеј спадају Петар Типа-школски инспектор (председник Управног одбора музеј), Милан Радојевић-учитељ, Стојан Младеновић-професор (први управник музеја), Светислав Стевановић-банкарски чиновник, Димитрије Богдановић-срески начелник, Петар Тодоровић-директор Учитељске школе, Драгутин Цветковић-директор гимназије, Илија Симић-директор основне школе, др. Мирослав Силвић, Милован Лапчевић-школски надзорник, Жика Ристић-чиновник, Славко Милојковић-учитељ и др. Александар Тооровић.

Музеј је у почетку радио у скормним условима, Музејски предмети били су смештени у две просторије. У једној су били предмети из археологије, етнологије и природњачка збирка, а у другој документа, литература, фотографије, слике и други материјал, који се односио на Неготин и Крајину. Све до половине двадесетог века музеј није имао кустосе.Музеј је 1952. Године добио зграду трговца Душана Јотића, што је био бољи и већи простор за музејске збирке. Све више се увећавао број експоната, а отворена су и два нова музејска објекта: Родна кућа Стевана Стојановића Мокрањца отворена је 1964, а у конаку кнеза Тодора 1997. отворена је сталан поставка посвећена Хајдук Вељку.

Музејске поставке и локалитети имају велики значај, како за културну баштину овога краја тако и за националну баштину.

Збирке музеја: 

Археолошка збирка 
Историјска збирка
Етнолошка збирка
Мокрањчева збирка
Уметничка збирка

МУЗЕЈ ХАЈДУК ВЕЉКА

Музеј је смештен у конаку кнеза Тодора. Поставка је посвећена јунаку из времена првог српског устанка, Хајдук Вељку.

Изложена су уметничка дела инспирисана Хајдук Вељком, оружје и барјаци из првог српског устанка, фотографије и документа о ратовању.

Етнолошки експонати у оџаклији илуструју градску кућу из деветнаестог века.

Хајдук Вељко Петровић (1780-1813)

Вељка, рођеног у Леновцу код Зајечара, његов немирни дух још 1803. године води у хајдуке. Четовао је са познатим харамбашом Станојем Главашом, са чијом се рођаком Маријом касније и оженио и имао двоје деце.

У почетку Првог српског устанка Вељко је ратовао са Станојем Главашом, Ђушом и Вујицом Вулићевићем. Уз дозволу Совјета, 1807. године, диже на устанак свој родни крај, Црну реку. Лична храброст и јунаштво од Вељка врло брзо чине једног од највећих српских хероја о коме се песме певају и већ за живота га уводе у легенду. Карађорђе га именује за војводу и поверава му да чува Бању, а касније и Неготин где је јуначки погинуо бранећи Крајину од Турака.


Хајдук Вељко Петровић, војвода Крајински, чува источну границу Србије, обезбеђује ред и мир у Крајини, утврђује Град и шанчеве око њега. На тај начин Неготин добија значајну улогу у обезбеђењу српске границе према турској видинској армији.

Међународни положај Србије 1812. године, након што Русија завршава рат против Турске миром у Букурешту, све се више компликује. Турци нуде Србима амнестију под условом да стање у Србији буде као пре устанка. Међутим, Срби не желе поново Турке у својим градовима, већ траже аутономију од Порте и тако рат постаје неизбежан. После првих сукоба са Турцима почетком 1813. године, Вељко је са својом коњицом продро до Видина и запленио доста стоке. Међутим, Турци су већ припремили напад на Крајину. Почетком јула 1813. године, код села Буковча, долази до првог већег боја у коме је Вељко са својим бећарима до ногу потуко део турске војске. После три дана велика турска војска је прешла Тимок и упутила се ка Неготину. Упркос саветима многих да би са расположивом војском, која је бројала мање од три хиљаде људи наспрам 16.000 Турака, Крајину могао успешније да брани са околних брда, Вељко, ипак, одлучује да Турке сачека у утврђеном Неготину. Свакога дана је Хајдук Вељко излазио у сусрет Турцима и са неисказаном храброшћу се са њима тукао, али надмоћнија турска војска је, ипак, успела да се одржи и да се опрезно примакне утврђеном Неготину. 

Узалуд је Вељко сваке ноћи јуришао у турске редове и борио се надљудском снагом, време је овога пута радило за Турке. Вишедневна опсада Неготина потпуно је исцрпела његове браниоце. Муниција је била при крају, а помоћ није стизала. За то време Турци ду били све ближе Вељковим шанчевима и непрекидно су тукли топовима неготинска утврђења. Гореле су и у пламену нестајале неготинске брвнаре, тресла се Баба Финка од турских ђулади, рушиле су се дрвене куле. Причало се да је Вељко наредио да се покупе све металне ствари, тањири и калајна кандила и да се претопе у пушчану муницију, па је на крају и талирима (метални новац) пунио топове када су турци негде учинили јуриш.

Деветнаестог дана одбране, 18. јула 1813. године, погинуо је Хајдук Вељко на Абрашевом шанцу, у тренутку када је бодрио своје борце да истрају. Турско ђуле окончало је живот прослављеног Крајинског војводе. И узалуд су његови најближи саборци пет дана крили његову смрт. Војска је врло брзо осетила да је Вељко погинуо и преко ноћи, кроз неготински рит, побегла у Пореч. И, како је записао Вук Караџић: 'Врло брзо цео онај крај, а потом и сва Србија позна да Вељка нема'. Остао је његов животни мото 'Главу дајем, Крајину не дајем'. Мокрањац му је посветио ВИ руковет.

МОКРАЊЧЕВА КУЋА

Музејска поставка састоји се из два дела. У приземљу куће налази се  поставка Стане Ђурић Клајн посвећена композиторовом духовном и световном стваралаштву, са музиколошком анализом.