Историја Неготина - XX vek
НЕГОТИН У ПРВОЈ ПОЛОВИНИ ДВАДЕСЕТОГ ВЕКА
После стварања Балканског савеза (Србија, Бугарска, Црна Гора и Грчка, 1912.године), накнадно усаглашавање ставова о неким војним аспектима Српско-Бугарског војног савеза обављено је од 5. до 8. маја 1912.године у Пољопривредној школи “Буково”код Неготина. Српску делегацију на тим преговорима предводи начелник генералштаба војвода Радомир Путник, а Бугарску генерал Фицев.
Крајинци воде борбу против Турака у саставу Тимочке дивизије и Друге српске армије. Турска војска је поражена на свим фронтовима. Државе победнице деле територију Македоније. Незадовољна поделом, Бугарска без објаве рата напада Србију, и 1913. године почиње II балкански рат. Тимочка дивизија првог позива у овом рату води успешне операције на линији фронта Софија-Пирот-Ниш. Највеће изненађење приредили су трећепозивци Тимочке војске који су успели да заузму утврђени град Белоградчик у Бугарској. После победе српске војске на Брегалници рат је завршен победом Србије.
У Првом светском рату, након повлачења српске војске, Бугари су окупирали Неготин и Крајину, увели бугарски језик као званични у школе, довели своје наставно особље, из наставних програма избацили све садржаје који се односе на српску културу, историју и језик. Све то, уз одговарајућу пропаганду, представља покушај бугаризације крајинског становништва. Сви који су на било који начин пружили томе отпор, били су интернирани у логоре у Бугарској на присилан рад.
Српска војска, након опоравка на грчким острвима Видо и Крф, одлази 1916. на Солунски фронт. У борбама које су вођене на овом фронту значајну улогу има XIII пешадијски пук “Хајдук Вељко” у саставу Друге армије, која има главну улогу у пробоју Солунског фронта. После пробоја Солунског фронта, 1918. године, XIII пук, као ни друге српске јединице, није могао да учествује у ослобађању источне Србије. Тај задатак добијају савезничке војне јединице под командом француског генерала Жуиња Гамбете, који 21 октобра 1918. године на челу коњичке бригаде и мароканских јединица улази у Неготин.
Изгинулим у ратовима од 1912.-1918.године и ослободиоцу Генералу Гамбети, Неготинци су се одужили подизањем споменика у централном градском парку.
Споменик је свечано откривен 12. октобра 1930. године, а свечаностима је, поред многих значајних Срба тог времена, присуствовала и удова Генерала Гамбете.
У Првом светском рату, након повлачења српске војске, Бугари су окупирали Неготин и Крајину, увели бугарски језик као званични у школе, довели своје наставно особље, из наставних програма избацили све садржаје који се односе на српску културу, историју и језик. Све то, уз одговарајућу пропаганду, представља покушај бугаризације крајинског становништва. Сви који су на било који начин пружили томе отпор, били су интернирани у логоре у Бугарској на присилан рад.
Српска војска, након опоравка на грчким острвима Видо и Крф, одлази 1916. на Солунски фронт. У борбама које су вођене на овом фронту значајну улогу има XIII пешадијски пук “Хајдук Вељко” у саставу Друге армије, која има главну улогу у пробоју Солунског фронта. После пробоја Солунског фронта, 1918.године, XIII пук, као ни друге српске јединице, није могао да учествује у ослобађању источне Србије. Тај задатак добијају савезничке војне јединице под командом француског генерала Жуиња Гамбете, који 21 октобра 1918. године на челу коњичке бригаде и мароканских јединица улази у Неготин.
Изгинулим у ратовима од 1912.-1918.године и ослободиоцу Генералу Гамбети, Неготинци су се одужили подизањем споменика у централном градском парку.
Споменик је свечано откривен 12. октобра 1930.године, а свечаностима је, поред многих значајних Срба тог времена, присуствовала и удова Генерала Гамбете.
КРАЈИНА ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТСКА РАТА
Реорганизацијом државне управе у новој Краљевини СХС, 1922. године, Неготин је изгубио статус окружне вароши и остао без окружних установа. Тек 1930. године враћен је Окружни суд у Неготин и још неке окружне и среске институције. Међутим, Неготин је коначно изгубио значај административног, војног и политичког центра Источне Србије.
Неготинци се са таквим статутом своје вароши нису мирили, већ су сопственим напорима, у годинама између два рата, потпуно изменили слику Неготина. Прву термоцентралу Крајинци су пустили у рад 1924.године и осветлили Неготин.
Изградњом прве централе 1924. године, на путу за Радујевац, у близини пружног прелаза, коначно су са неготинских улица “протерани” фењери, а без посла су остали и људи који су о њима бринули популарно звани “патролџије”. Пионир електрификације у Србији, научник физичар, астроном и градитељ првих српских електрана др Ђорђе М. Станојевић је такође рођени Неготинац.
Неколико година касније проширено је парно јавно купатило, а највећи подухват, започет 1930. године, исушивање неготинског рита, који је тровао живот у Граду, завршен је две године касније.
У препорођеном Неготину никли су нови објекти. Обезбеђен је интернатски смештај за ђаке Учитељске школе, у самом центру је уређен велики парк са спомеником изгинулим у ослободилачким ратовима 1912.-1918.године, нова болница и винарски подрум подигнути су од 1930. до 1932. године, а главна улица добија коцку уместо калдрме.
Појачане су саобраћајне везе речним саобраћајем преко Радујевца, најпре са два брода и две линије недељно (1932.), до путничког речног саобраћаја сваког дана од 1935.године.
Први аутобуси “Југославија” и “Цар Никола” од 1930. године саобраћају на линији Доњи Милановац-Неготин-Кладово, а железнички саобраћај преко Ниша за Београд, омогућавао је директну везу са осталим крајевима тадашње Југославије.
Задржавање све три средње школе (Гимназија, Пољопривредна и Учитељска ) и враћање гарнизона Деветог пешадијског пука у Неготин (1933) довели су до наглог прилива становништва, па је Неготин у то време и називан градом ђака и војника.
